Jelena Delibašić o akademiku Draganu Simeunoviću i njegovom naučnom ogledu Njegoš između Neba i zemlje
„KO LEPO GOVORI, MOĆAN JE ZEMALJSKI – KO DUBOKO ĆUTI MOĆAN JE VASELJENSKI”
Valja nam insistirati na uzvišenoj pouci da presudan naučni čin može nanovo sačiniti samo neko ko je odista poseban, ko poseduje dostojanstvo da neprikosnovenom Rečju podastire eteričan čin, suptilno slovo, nauku razlike, kaže za portal Nova Jelena Delibašić, smatrajući, takođe, kako u današnjem etičkom biću srpskog čoveka, uz sve vrlinske obrise, mogu da se prepoznaju i anomalije rigidnosti. U svojim autorskim tekstovima sagovornica piše o autonomiji moralne vrline i znanju o njoj, stavljajući akcenat na politikološki genij prof. dr Dragana Siomeunovića:
- Naime, samotna svečanost nauke, koja, zanavek, poput zvezdanog bljeska, svetu preostaće kao Tajna, prigodan je trag svakom Vremenu, sčega uvek znači zapis više u čudesnoj pobožnosti iskonske priče izuzetnog tvorca, koji je kadar da preobrati mogućnosti nesuglasja na beloj margini življenja, i takav ostaje, ne bi li, ponovno, bio ucrtan u žuboru nove životne reke. Veliki je čovek odsjaj celine Bivstva. On podleže beskonačnim tumačenjima. Tantalska mudrost naučnog pregnuća akademika Dragana Simeunovića presedan je, par excellence, te u odrazu zavetnih misli i sentimentalnih duhovnih ispisa, poverenih nam u dostojanstvu Reči, počiva kao svetonazor iznad u odnosu na višedecenijski ekvilibrijum njegovih dosadašnjih, posve nadahnutih i iznimno briljantnih propedeutičkih rasuđivanja o identitetu porekla i autonomiji slobodne volje, anticipiranih kroz usporednu mozaičnu povest srpske državotvornosti, kako u izobilju osamljenog, tako i u zajednici privrženoj srpskom nacionalnom biću. Zacelo, svoj predanjski iskorak ka zanosno oduhovljenoj posebnosti, akademik Dragan Simeunović poduzima u zatišju uzvišenog naučnog pregnuća, savesno pristupajući fenomenološkoj autorizaciji odvažno pretpostavljenih mu filozofsko-politikoloških ishodišta, utom saobrazan nužnosti uvida u psihološka znamenja antičkog tajanstva bića, pa i metafizičku celovitost individualnih i kolektivnih sagledaja nacionalne osobitosti i ideala slobode sopstvenog naroda, koji ne ostaje stihijski pomirljiv pred carskom upotrebom svesti i čoveka, a čija svekolika ideja čojstva uvažava podsticaj ugledu graničnog opstanka iz iskustva minulih vekova. Srodno poverenom, Karl Gustav Jung univerzaliji kolektivnog nesvesnog ispostavlja prvi otisak, intersliku u sazivu vrhovnog ustrojstva, tzv. arhetip Boga – imago Dei.
- Tako, prema rečima akademika Simeunovića, i Njegoševa politička praksa svetovnog, a ne samo duhovnog vladara, ne dokazuje ga kao „poslednjeg krstaša” koji zadovoljava agresivni zov i zapadnog i istočnog hrišćanstva. Njegoševa politička modernost, za ono vreme, u tome je što se on kategorički protivio spoju vladike i vladara u jednoj ličnosti, smatrajući to preživelom istorijskom formom, zbog čega se u cilju modernizacije Crne Gore i zakleo da će biti njen poslednji vladika koji je i vladar, što je potvrdio u svojoj kritici nesavršenosti, arhaičnosti i ostalih državnih ustrojstava, kada je najdalje dosegao u pogledu usavršavanja etičke nesavršenosti mletačkog uređenja, a kroz glas vojvode Danila (prema: Dragan Simeunović: „Petar Drugi Petrović Njegoš – Između Neba i zemlje”, Istorija srpske političke misli: novi vek, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2019).
