–Cloaca Maxima je, što se same građe tetralogije tiče, zapravo metafora za Beograd koji se iz srazmerno otvorenog, kreativnog, dinamičnog grada kakav je bio tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, gotovo preko noći pretvorio u nešto veoma mračno, zatvoreno i nesposobno da uspostavi normalnu komunikaciju sa svojim bližim ali i daljim okruženjem. Stvari su se u međuvremenu, naravno, umnogome promenile ali nešto od svega toga zadržalo se tu kod nas, s nama i u nama sve do današnjih dana – ocenjuje u razgovoru za Nova.rs Vladimir Arsenijević.
Arsenijević smatra da se iz takve učaurenosti nigde ne dolazi, verujući da svaka smena generacija mora da bude u duhu svog vremena, i ne čudi što je za njegovo četvorostruko delo „Cloaca Maxima“ – tetralogija koja je nastajala u periodu od trideset piščevih radnih godina, doživela svetski iskorak i priznanje. Uvažavani i izrazito priznati TLM (Times Literacy Supplement) ocenjuje da je Cloaca Maxima remek delo elegancije jezika.
Šta, kako i koliko građe, iskustava sačinjava ovo vrhunsko književno preimućstvo poznatog i originalnog pisca u četvoroknjižju neslućenih razmera sa sveobuhvatnošću širokih kontura književnog izražaja, najbolje je saznati iz već objavljenih i sabranih Arsenijevićevih dela.
Tetralogija ,,Cloaca maxima“ оbuhata period od trideset godina iliti sricanje, dugo razmišljanje, preživljavanje, stvaranje romana najpre „U potpalublju“ (1994), potom „Anđela, ti i ja“(2016) „Ka granici“(2018) i na kraju „Duhovi“ (2023). Cloaca Maxima, je takođe i naziv kanalizacije grada Rima, kojeg je Arsenijević izabrao kao način da sa malo reči opiše klaustrofobičnu, mračnu, bezizlaznu i dosta smrdljivu atmosferu.
