Prof. dr Čedomir Antić Filozofski fakultet u Beogradu: Politička ubistva u Srbiji nisu ni češća ni brutalnija, nego drugde u Evropi, samo su naši problemi specifičniji
Trogodišnji Krimski rat je počeo na Dunavu, i bio je najveći ratni sukob u 19. veku, u kojem je Velika Britanija imala najvažniju ulogu. U tom ratu Srbija je zadržala neutralnost, što ju je na neki način, a vi ćete nam objasniti na koji to način je Srbija došla do vrata Berlinskog kongresa, dobivši nezavisnost te 1878. godine. Koji su prevashodno bili ciljevi Britanije da povede ove sukobe a koji nisu razrešeni ni do današnjih dana?
Velike sile vladaju izvozeći sopstvene krize. Krimski rat je dobar primer te metodologije i prakse vladavine. Jedan poredak koji je 1815. uspostavljen na porazu prevlasti Francuske u Evropi, oboren je pod danas vidimo netačnim pretekstom navodne ruske agresije na Osmansko carstvo. Rusija je bila konzervativna sila na kontinentu, koja je na spostvenu štetu pokušavala da održi staru ravnotežu moći. Francuska, koja je za vreme Drugog carstva (1852-1871) uspela da izađe iz izolacije podilazeći osobodilačkim pokretima u Evropi, i Britanija, koja je „braneći“ Osmansko carstvo u stvari želela da ga izvuče iz položaja u kome se našlo još tridesetih godina 19. veka, te osigura i proširi sopstvenu vlast u Aziji i Africi, podržavale su, navodno, ne samo suverenitet Osmanskog carstva, već i prava malih naroda. Srbija, koja je do tada imala autonomiju koju je garantovala Rusija, uspela je za vreme trajanja Krimskog rata da održi neutralnost (iako na nju nije imala pravo) i da izbegne stranu okupaciju. Kasnije su joj priznata autonomna prava, uspostavljena najšira međunarona garancija autonomije (bez koje ne bi oslobodila gradove tokom šezdesetih godina 19. veka, niti mogla da uđe u rat sa Osmanskim cartsvom dvadeset godina docnije). Iako je zajedno sa Rumunijom i Crnom Gorom 1878. godine dobila nezavisnost, status Srbije je kasnije bio u još nesigurnijem položaju, zato što se pokazalo da je koncept Britanije i Francuske bio, a i ostao je: da krize ne „rešavaju“, već da njima „upravljajuju“.
Najpre da krenemo od prvog političkog ubistva, kojeg razmatrate u najnovijoj knjizi Ubistva u srpskoj istoriji. Po čemu je ono karakterističnije od ostalih, kojih je bilo popriličan broj, za jednu tako malu državu?
Ne znamo tačno koje je bilo prvo političko ubustvo u srpskoj istoriji. Kad je reč o vladarima, znamo koje nam zbacivanje, oslepljivanje, odnosno ubistvo izvori spominju kao najranije. Reč je o vremenu Vlastimirovića i prelazu iz 9. u 10. vek. Izvori su skromni, pa smo kao “prvo ubistvo” izabrali pogibiju Nemanjinog brata Tihomira u 12. veku.
Ako ova knjiga nešto pokazuje to je da do 19. veka srpska istorija, ne samo da nije bila posebno opterećena nasiljem i ubistvima vladara, već da srpske zemlje spadaju u one u kojima je toga bilo manje od proseka. Mit o bratoubilaštvu kao iskonskom grehu naše politike, vezan je za Kosovski zavet, sukobe unutar porodica Lazarevića i Brankovića, početkom i sredinom 15. veka, te versku racionalizaciju osmanskog jarma, koju su Srbi bili prinuđeni da podnose vekovima.
Čak i u 19. veku, politička ubistva u Srbiji i Crnoj Gori, nisu ni češća ni brutalnija, nego drugde u Evropi, samo su srpski problemi specifičniji i srpski neprijatelji drugačiji, nego u slučaju drugih sličnih naroda na Balkanu.
Građenje države, posebno u teškim uslovima periferije carstava, dovodi do nasilja i razlikuje se samo po tome što brzina ovog procesa ipak najviše zavisi od velikih sila i raznih spoljnih uticaja.
