Intervju: Biljana Dimčić za Književne novine UKS
PROMETEJ I NJEGOV VEČNI PRKOS
Nova knjiga „Zvezda nad prazninom“ pisca Dejana Stojiljkovića otvorila poglavlje o Miljkovićevom životu i pesnikovom stradanju ranih šezdesetih godina. U centru pažnje Brankova pobuna u toku desetogodišnjeg istraživanja. Andrić – piščev uzor i nagrada za zbirku pripovedaka „Neonski bluz“. Knjige o kojima se priča izdaje tenutno najtiražnija „Laguna“
Dejan Stojiljković (Niš, 1976) književnik, strip majstor i novelista Velikih priča, poznat po kultnoj domaćoj seriji „Senke nad Balkanom“, više prema bestseleru „Konstantinovo raskršće“ (književna nagrada „Miloš Crnjanski“), onda po „Dugim noćima i crnim zastavama“, „Kišnim psima“ koji su ga odveli u rat, takođe i po „Levoj strani druma“, i najposle čuven zbog romana „Zvezda nad prazninom“, neće se složiti sa mnom da je Niš ogrnut rekom koja ga čini vetrovitim i pomalo sumornim, no to ne intrigira naš razgovor. Reklo bi se nije ni važno u ovom trenutku, kada smo se posle skoro godinu dana ponovo našli zbog razgovora o romanima i brojnim knjigama. U prvi plan je zablistalo ostavarenje najskorijeg romana iliti knjige „Zvezda nad prazninom“ koja je spojila nespojivo u večnoj poeziji uz Miljkovićeve stihove „Crni jamb sna“ i druge poput „Vatra i ništa“ i ,,Uzalud je budim“.
Vaš genijalni roman „Zvezda nad prazninom“, obrađivan i razmatran, nekako svojstveno, shodno stilu proživljavan, desetak godina, objavljen je početkom 2023. Na osnovu kojih zapisa opisujete ubistvo u Ksaverskoj šumi, odnosno kako ste stvarali ovo remek delo, vešto se poigravajući Miljkovićevim stihovima?
Pišem u knjizi: „I videh pse koji su grizli zemlju, videh grešnike kako ih vitla zli vetar. Nebo…što laje i kišu prokletstva tešku i večitu…videh slepe vode Stiksa i blato mržnje, videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije, videh zid plača bez zvezda….
Zlatko Tomičić oseti kako mu niz kičmu liznu studeni talas jeze iako nije prvii put da čuje ove Brankove stihove.
,,Kako ne razumeš, dobri moj…“ nastavi Branko. ,,Sve te reči u mojoj glavi …One moraju da izađu napolje……Svaki moj stih, Zlatko, ispisan je krvlju. Kažu da sam hiperproduktivan, da sam skriboman…Kad bi samo mogli da znaju kako sam bukvalno…“
Branko Miljković obori glavu i kao da se obraća samom sebi, reče:
„…iskrvario svaku svoju pesmu.“
Ovako sam pisao na osnovu opisa Brankovog prijatelja Zlatka Tomičića koji je tog jutra bio prvi na licu mesta i fotografisao sve. Kasnije je napisao esej koji je objavljen u knjizi „Branko Miljković u sećanju savremenika“ koju je izdala niška „Prosveta“ sredinom devedesetih. Ta knjiga ima samo jedno izdanje i nikad više nije doštampavana, nije je lako pronaći. A izdavačka kuća se u međuvremenu ugasila.
Ovde je primetan uvid u arhivsku građu, razna poverljiva, možda i strogo poverljiva dokumenta uz pomoć koji ispisujete stranice jednog perioda. Kako do poverljivih dokumenata?
Zakoni većine država omogućavaju da nakon određenog protoka vremena može da se skine poverljivost sa određenih dokumenata i oni onda postaju dostupni javnosti. Postoji arhiva Bezbedonosno-informativne agencije, recimo, a takođe mnoga dokumenta su dostupna preko Instituta za svremenu istoriju i raznih muzeja i arhiva. Posebnu zahvalnost dugujem Narodnom muzeju Niš – Odeljenje književne zaostavštine, Legat Branka Miljkovića i mnogim drugim institucijama, kao i redakcijama RTS-a, Radio Beograda, časopisa „Nedeljnik“, redakciji „Večernjih novosti“ i brojnim pojedincima. Nema tu mesta nekoj preteranoj mistifikaciji.
