Masovni mediji doveli su do masovnog društva u kojem pojedinac gubi svoju individualnost, kaže za Nova.rs Slaviša Orlović.
U studiji „Nadziranje demokratije“ Slaviše Orlovića, redovnog profesora na Fakultetu političkih nauka i dobitnika prestižnih nagrada, složen odnos medija, politike i demokratije sagledan je kroz sadržajnu analizu najvažnijih, relevantnih, a nedovoljno izučavanih fenomena od početka XX do početka XXI veka.
Značaj medija i javnosti za demokratiju, uloga medija i novinara u kontroli vlasti, težnja medija i demokratije za većinom, medijalizacija i televizualizacija politike, medijska personalizacija politike, uloga medija u proizvodnji pristanka i kreiranju značenja, u promeni politike i političara – osnovna su tematska uporišta ove knjige, koju je objavila izdavačka kuća Clio.
Autor nastoji da odgovori na pitanja do koje mere se zbog brige o rejtingu kreira ili sledi javno mnjenje, koliko internet utiče na informisanje, mobilisanje građana, ali i razara privatnost, kakva je uloga društvenih medija u odnosu na demokratiju, kao i da li je uspostavljena nadzorna paradigma i digitalni totalitarizam društvenih medija.
Pišete u najnovijoj studiji, kako je španski filozof Hose Ortega još 1930. godine zabeležio da je masa prosečan čovek, tačnije da „prosečnost preovlađuje i postaje nepristojno razlikovati se“. „Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan“…
– Masovni mediji doveli su do masovnog društva u kojem pojedinac gubi svoju individualnost. Po Ortegi i Gasetu koji je „Pobunu masa“ pisao još 1930-te, to je čovek-masa, zakopčan u sebe, misli da zna sve samo ne zna da ne zna i koliko ne zna. Ponaša se mediokritetski, ima manjak znanja a višak pouzdanja. Ukalupljen je u kolektivitet, utopljen u gomilu, masu i plebs, krije se iza nekog kišobrana ili suncobrana, slepo sledi vođu, demagoga ili populistu. U takvoj atmosferi opasno je razlikovati se. Ta vrsta uniformnosti može biti fatalna za društvo i njegov napredak.
Pišete, takođe, kako živimo digitalni totalitarizam zbog društvenih medija koji na neki svoj način ulaze u privatnu sferu pojedinaca. Objasnite nam taj novi u teoriji politike jedva prisutan fenomen?
– Razvoj i širenje društvenih medija (koje mi zovemo društvene mreže), a u tome prednjače Gugl i Fejsbuk (Meta), koji su najveći kolekcionari dobrovoljno ustupljenih podataka, koje obrađuju uz pomoć algoritama, imajući uvid u naše želje, ukuse, prioritete, slabosti i interesovanja. Društveni mediji postali su najrasprostranjeniji sistem za nadzor na svetu. Mi živimo Orvelovu viziju Velikog brata.
Koju paradigmu ili tezu imate, kao polazište u naučnom istraživanju i jeste li uspeli da dođete do naučnog zakona, pa da ga ekskluzivno i objavimo…?
– U društvenim naukama bolje je govoriti o tendencijama nego li zakonima. Polazište u istraživanjima je slično kao i u novinarstvu – traganje za istinom. Važno je postaviti pravo istraživačko pitanje i dovesti nešto u pitanje. Važno je razumeti, napraviti razliku, objasniti, prikazati i dokazati. Na tom putu, moramo se oslanjati, kako bi rekao Rols, na aktuelno znanje stečeno u skladu sa zdravim razumom i postojećim naučnim konsenzusom. Iz obilja materijala empirije, pothranjujemo teoriju, a teorija utire put empirijskim istraživanjima, uopštavanja i poentiranja. Bez toga, nije lako nastojanje da vidljive pojave objasnimo nevidljivim uzrocima. Neretko se orijentacije razotkrivaju u diskursu! Političke nauke, verovatno kao i druge, uključuju akumulaciju znanja, što ne znači samo nova naučna otkrića već i preformulisanje starih od empirijskih grešaka i teorijskih diskreditacija. Nauka ima istoriju koja je uglavnom hronika interpretacija i serija reformulacija.
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
