Književnica i prva žena članica Srpske akademije nauka i umetnosti Isidora Sekulić bila je i prva Evropljanka srpske kulture, kaže za Nova autorka knjige „Isidora Sekulić – Reči“ Jelena Delibašić.
Kao reka je čovek: bez dna i mulja ne postoji… Gospode, učini da vihori ponekad brže minu! Utišaj vetar, prekri nebo nepomičnim oblacima, daj noć mirnu i dugu, da se odmorim, Bože moj! Ove reči zapisala je davne 1940. godine Isidora Sekulić.
Ponukana zapisima velike srpske književnice, esejistkinje i prve žene, članice Srpske akademija nauka i umetnosti novosadska autorka i psihološkinja Jelena Delibašić objavila je, u izdanju kuće „Prometej“, delo „Isidora Sekulić – Reči“.
Nakon zbornika o Dostojevskom i knjige o Karavađu književnica se posvetila Isidori Sekulić. U nekoliko navrata tokom godine, kako u Beogradu, tako i Novom Sadu spisateljica Jelena Delibašić promovisala je ovu kapitalnu knjigu, a naslanjajući se na sam naziv dela u razgovoru za Novu autorka ističe kako su „reči za nju one koje pitaju, žubore, i nose snagu umetničke imaginacije“, dodajući:
– Reči su kao ljubav u čistoti molitve, a knjiga je zavetni dug spram duboke odanosti i posveta je vanrednom duhu Isidore Sekulić. Stoga su moja obećanja iznašla odziv u toplim osećajima ljubavi, te sam ih prepustila, kao tako razabrane, duhovnoj svetkovini njihovog sveta. Premda žetva jeste veselo doba u narodu našem, uvek mislim na oproštaj, na utihnula zvona, želeći da prepoznam spas u nadnaravnom duhu. Knjiga „Isidora Sekulić: Reči“ svetkovina je srca u nastajanju posvećenih trenutaka i tema sa jedinstvom – priča autorka.
„Talog moj sam ja, Gospode! I kad pena iskipi, talog će se opet spustiti u mene. Do smrti ga moram nositi“, pisala je Isidora pre 84 godine. Opus Sekulićeve naša sagovornica naziva tvoračkom svesti samohrane kćeri svoga jezika i prve Evropljanke srpske kulture. U njenoj poeziji, kako naglašava, vreme se briše.
– Isidorine reči: „Ko lepo govori, moćan je zemaljski – ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski“, žanju moj svet. Prema tom vrlinskom uzoru, nastojim i da pišem, kao što se, kako beleži Isidora, ćuti „vezujući konce za nebo“. Od značaja je istaći da je Isidora Sekulić odvažno pristajala uz sudbonosna pitanja i odluke pisca male književnosti, nasuprot evropskih i svetskih idejno sazdanih misaonih tokova. Njen visoki cilj intelektualne i moralne neophodnosti oličen je smisaonim nemirima u razotkrivanju uzvišenih tajni sveta, koje upozoravaju na sve divne i srećne, ali i ne toliko divne i srećne okolnosti prometejskih duhova. Tvoreći zapis duboke odanosti svom narodu, Isidora je posvedočila da je mali narod samo po „zakonima iz krvi“, samo od prirode i od rase ono što je, te da je njegova suština večito renesansni element. A njegovo samovanje je izvanredan uslov za osnaženje i preobražaj, odnosno za put malog naroda u bolji i u veći život. Mali narodi manje su evropski, a više vaseljenski. Biće malog naroda, usled toga, i jeste svojevrsni renesans. Naš narod sklon je poređenjima. Poezija malog naroda bleskanje je i gašenje na kapljici rose, postoji u svetu duhova i duša – napominje Delibašić.
Ova psihološkinja, bila je pre nekoliko godina priređivač i urednik zbornika duhovne kulture „Zlatni vek i paučina: tajna čoveka i duhovna realnost (istorijsko-kanonski aspekt i dometi filozofske istine u pravoslavnoj misli Dostojevskog)“. Upravo piše i esej „Apoteoza egzistencijalizma i fenomen Podzemlja: kritička analiza diskursa u učenju Dostojevskog“.
– Vera je odgovor na sve. U pepelu pravoslavlja ovaploćena je iracionalna snaga, prisutna poveznica u svemu onom što se već zbilo i spram onog što na nas tek čeka. Dostojevski nam je zaveštao reči: „Verujem u Hrista i ispovedam ovu veru, ne kao dete. Moja osama prošla je veliko čistilište sumnji“. Rajska harmonija u čitavom vidljivom i nevidljivom svetu, prodorne sumnje i preispitivanje strašnih ponora zla u tamnom gnezdu ljudskog bića, nasuprot amoralnom, asocijalnom ili pak alogičnom narativu opstanka, pojašnjavaju njegovu začetnu veru. Dostojevski opominje da nam prilazi vreme globalnog uskrsnuća religije, što opravdava misao da podele u budućnosti jesu moguće, ali samo na civilizacijsko-kulturnom nivou.
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
