Potrebni su nam mediji u kojima će biti više vrhunske kulture i književnosti nego tabloidnih i rijaliti sadržaja. Potrebno je i malo više mira u svakodnevici. Suviše dugo nam se preti opasnostima i katastrofama zbog malo rejtinga i skretanja pažnje s važnih pitanja društva, kaže za Nova.rs Gojko Božović, književnik, i jedan od inicijatora ProGlasa.
– Obnova demokratije, institucija, najpre slobodnih i poštenih izbora, obnova političkog društva u Srbiji, neophodni su. Ovom društvu nisu potrebni cenzura i kult ličnosti. Političke i građanske slobode jesu. One nisu nikakav luksuz, već jedini način da nađemo mir sa sobom i da uredimo svoju svakodnevicu – izričit je u razgovoru za Nova.rs književnik, izdavač i jedan od inicijatora ProGlasa Gojko Božović.
S obzirom da je kao deo ove inicijative odavno podigao svoj glas, obilazio Srbiju uzduž i popreko primećuje da među „običnim narodom“ postoji potreba i volja za promenama:
– Ali, već deceniju se u Srbiji izgrađuje poredak koji se opire i najmanjim promenama. Vlast sistematično sprečava i suzbija političku opoziciju i kritičko mišljenje. Da je vlast sigurna da uživa dovoljno poverenja ili da joj je za pobedu na izborima i sprečavanje promena dovoljna totalna propaganda kojoj nemilice izlaže društvo, ne bi pretvarala izbore u društveni mehanizam za rutinsku proizvodnju podrazumevajućeg legitimiteta. Birački spisak je postao najveća tajna u Srbiji, a birači koji se sele iz jedne u drugu opštinu, pa čak i iz jedne u drugu državu, postali su sastavni deo „sistemske prevare“ – objašnjava Božović za naš sajt.
Pisac dodaje i da Srbija nema iskustvo dvopartijske parlamentarne demokratije:
– Srbiji je svakako potrebna parlamentarna demokratija, s više stranaka, sa smenjivom, kontrolisanom vlašću, s uvažavanjem razlika i s poštenim i slobodnim izborima, prihvaćenim od svih i po jednakim uslovima dostupnim svima, na kojima će se razrešavati krize i nedoumice. Politička kultura se menja i izgrađuje, u boljim okolnostima prirodnije se razvija, dok u neprestanim krizama, koje ovde traju dugo, u društvu narastaju konfuzija i nepoverenje. Sadašnja vlast ne vlada na vrlinama i vrednostima, čak ni na prosečnostima, već na manama i slabosti. Ne treba zaboraviti da Srbija ima demokratske tradicije. Te tradicije ne treba precenjivati, ali ih ne treba ni potcenjivati.
U pesmi „Niz padinu“ pišete: „Kada sam poslednji put prolazio tim putem, niz padinu su se osipali boja zemlje i boja oseknute poplave. Zemlja je nestajala pod predmetima odbačenim iz automobila čije je kretanje jedina garancija da će jednom sve doći na svoje mesto“. Koliko ste uvereni da će u našoj državi, ipak, sve doći na svoje mesto?
– Potrebno nam je više nade i vedrine nego što obično pokazujemo. Moramo raditi za promene i verovati u njih da bi se one dogodile. Čovek je dužan da učini šta može, da s drugima podeli svoje zabrinutosti i zapitanosti. Ako svako učini koliko može, biće dovoljno da se prilike u ovoj zemlji promene. Srbija je postala društvo monologa i programirane bespomoćnosti. Postali smo društvo trajne brige i rastućeg nezadovoljstva. Umesto da živimo u brigama i nezadovoljstvima, u strahovima i nesigurnostima, treba da živimo u miru sa sobom i u dijalogu s drugima.
„Pesništvo Gojka Božovića ponovo udahnjuje život i obasjava svetlošću sve ono što je bez smisla i ukusa poslato svetu zaborava i senki, sve one nevidljive biblioteke, nevidljive ljude, nevidljive gradove. Nemoguće je da se ne čita poezija koja čini tako nešto“, beleži o vašoj knjizi „Tiha zverka podneva“ bugarska pesnikinja Ljudmila Mindova. Jesu li zverke u podne opasne?
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
