– Moja obaveza je da igram čoveka koji nema nikakve veze sa mnom. Ljudi ne plaćaju karte za bioskop, niti dolaze na predstave da gledaju mene lično, kaže glumac Željko Džek Dimić za Nova.rs.
Mali dečak iz Bosanske Dubice je pukom životnom srećom dospeo na američko tle i ostao da živi i radi u Njujorku kao profesionalni glumac. Tako sebe u najkraćem opisuje holivudski glumac srpskog porekla Željko Džek Dimić u razgovoru za Nova.rs. Uprkos impresivnoj karijeri s one strane Atlantika i tome što je odigrao osamdesetak uloga na filmu, televiziji i u pozorištu, za sebe kaže da „nije jedini s ovih prostora u američkoj fabrici snova ili u mašini za mlevenje mesa“.
– Mnogo puta govorio sam kako je izgledalo moje putovanje u Ameriku, šta me je pratilo na tom putu, kakve su bile dogodovštine u prelaženju granica, šta sam sve prošao i koliko se trudio na tom putu građenja karijere. Engleski, koji je tipičan za Amerikance, može da bude barijera u ovom vratolomnom poslu. Jer, kao i u svakom drugom jeziku, trebalo bi ovladati pravilnim izgovorom teksta koji odgovara liku kojeg igrate. U Americi sam glumio na četiri njihova dijalekta i svugde je drugačije. Ali to se uči. Moj američki prijatelj mi na snimanju kaže: „Jack, that is Brooklyn, what is going on?“
A sve je počelo davnih dana. Kad je postao punoletan, iz Bosanske Dubice zaputio se u Beograd kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti, opčinjen filmom iz 1965. „Tri“ Aleksandra Saše Petrovića. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se upiše na glumu na Akademiji, 1992. odlazi u Švedsku, a nakon toga i u Prag. Sticajem okolnosti, obreo se u Njujorku, gde je 1997. godine primljen na čuveni Institut za film i teatar „Li Strazberg“, kojeg su pohađali Marlon Brando, Al Paćino, Dastin Hofman…
Kada god nije prošao neku zahtevnu audiciju tamo u Americi, vraćao bi se ponovo u borbu, kao da je, kako kaže, Muhamed Ali, koji mu je jedan od idola…
– Ali retko kad je bio nokautiran i uvek bi nastavljao tamo gde je stao. Jezik može da bude i jeste barijera, ali sam rekao sebi: „Željko, ako hoćeš da igraš Ruse, Rumune, Albance, Srbe i Hrvate, to si onda mogao i u Češkoj…“ Nisam imao izbora, moralo je tako, ponavljati i ponavljati jednu te istu reč i po hiljadu puta. I neću se nipošto zaustaviti u usavršavanju jezika – tamo gde je potrebna neka korekcija, desiće se kako bi reč bila pravilno izgovorena. Na Institutu „Li Strazberg“ od divnih profesora sam dobio kutiju za alat, odnosno znanje i veštine transformacije i predanog posvećivanja glumi!
Pre 24 godine odigrao je prvu ulogu na filmu, u naslovu „3 AM“ Lija Dejvisa, a usledile su one u ostvarenjima „U ime sina“, „Turneja“, serijama „Red i zakon“, „CSI“…
– Moja obaveza i dužnost jesu da igram čoveka koji nema nikakve veze sa mnom. Ljudi ne plaćaju karte za bioskop, niti dolaze na predstave da gledaju mene lično – skroman je glumac.
Već dugo igra monodramu „Oj, živote“ po tekstu Josipa Pejakovića. Poslednji put je s ovim komadom, u kom igra na centralno-bosanskom dijalektu, gostovao pre nepunih mesec dana u letnjem pozorištu Teatrijum u Beogradu.
– To je priča o čoveku koji dobrovoljno, umesto svog brata, počinioca ubistva s predumišljajem, ide na odsluženje zatvorske kazne u Foču. Glavni lik u monodrami na komičan način izlaže svoje muke i emotivno iznova proživljava sve što mu se tokom služenja kazne u zatvoru dogodilo. Predstava je igrana u Beogradu, Los Anđelesu, Čikagu, Pirotu, Njujorku, Bosanskoj Dubici…
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
