Imam utisak da je interesovanje za knjige koje pišem poprilično splasnulo poslednjih nekoliko godina, posebno u regionu. Moguće je da je, ipak, došlo do izvesne smene generacija i da je prirodno da se interesovanje koja vaš kreativni rad izaziva kvantitativno ali i kvalitativno menja, kaže za Nova.rs književnik Vladimir Arsenijević.
Krajem prošle godine Vladimir Arsenijević je čitaocima predstavio tetralogiju ,,Cloaca maxima“ (Laguna). Obuhvata period od trideset godina, odnosno romane ,,U potpalublju“ (1994), ,,Anđela, ti i ja“ (2016), ,,Ka granici“ (2018) i ,,Duhovi“ (2023). ,,Cloaca maxima“ je, takođe, i naziv kanalizacije grada Rima, kojeg je Vladimir Arsenijević izabrao kao način da s malo reči opiše klaustrofobičnu i bezizlaznu atmosferu.
– „Cloaca Maxima“ je, što se same građe tetralogije tiče, zapravo metafora za Beograd koji se iz srazmerno otvorenog, kreativnog, dinamičnog grada kakav je bio tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, gotovo preko noći pretvorio u nešto veoma mračno, zatvoreno i nesposobno da uspostavi normalnu komunikaciju sa svojim bližim ali i daljim okruženjem. Stvari su se u međuvremenu, naravno, umnogome promenile ali nešto od svega toga zadržalo se tu kod nas, s nama i u nama sve do današnjih dana – ocenjuje u razgovoru za Nova.rs Vladimir Arsenijević.
Osvrće se i na protest Srba sa severa Kosova u Severnoj Mitrovici povodom najava Prištine o otvaranju mosta na Ibru između severne i južne Mitrovice. U vreme kada je tamo boravio, pre više od decenije, novi most je, kaže, bio potpuno zabarikadiran sa srpske strane, međutim između barikada nalazio se uski prolaz i niko nikoga nije sprečavao da pređe.
– Mislim da bez unakrsnog razgovora s predstavnicima sve te tri skupine nema načina da se dobije celovita i zaokružena slika o stanju na terenu u ovom neobičnom gradu. Tik do mosta, a meni je to bilo najupečatljivije, nalazi se kafić ,,Dolče Vita“ u čijoj bašti doterani ljudi piju espreso i vodu iz staklenih flašica kao na kakvoj rivijeri. Podeljen, poput Berlina nekad, ili Nikozije, ovaj industrijski gradić na severu Kosova koji je dospeo u tako bizaran period svoje istorije, predmet je fascinacije novinara, istoričara, antropologa, vojnih eksperata… Jednog dana, nadam se, o svemu ovome će se pripovedati kao o mučnoj, neverovatnoj prošlosti. Mada se, ujedno bojim da neće – priznaje književnik.
Kao osnivač i programski urednik Krokodil festivala, koji je krajem juna održan po 16. put, pominje i nedavnu zabranu smotre kratke priče „Kikinda Short“:
– Verovatno je najtužniji osećaj da nas takvi postupci, nakon svega, više ni najmanje ne čude i da smo takve odluke vlasti navikli da očekujemo. U tom smislu unutar sebe ih spremno normalizujemo čak i kad se energično s njima ne slažemo. Zabrana festivala „Mirdita, dobar dan“ koincidirala je i s onemogućavanjem Feđe Štukana da uđe u Srbiju kako bi učestvovao na Krokodilu, ali i sa zabranom „Kikinda Short“, još jednog festivala koji je zasnovan na pozitivnoj regionalnoj komunikaciji, razmeni i saradnji. Da se ove tri manifestacije okarakterišu kao „antisrpske“ van je svake pameti. To uverljivo govori u prilog koliko je mutiran i izobličen taj „patriotski“ duh koji je ovladao ovim društvom. Taj duh paranoično prezire i nastoji da obustavi svaku inicijativu koja se zasniva na negovanju pozitivne komunikacije i dobrosusedskih odnosa. Imamo specifičnu kombinaciju autokratije i tzv. stabilokratije uz krajnje revizionistički odnos prema našoj nedavnoj prošlosti i sklonost ka sedenju na više stolica odjednom, te negovanju paralelnih narativa koji se koriste na različitim platformama po potrebi a sve to upregnuto u cilj što dužeg ostanka na vlasti i intenzivnog bogaćenja onih koji spadaju u savremeni politički mejnstrim – smatra književnik.
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
