Verujem da me u našoj Srbijici, više ništa ne može iznenaditi.
Ali, ne lezi vraže, i te kako je to moguće. Svakim danom – po nekoliko izvrnutih ljudskih slabosti, nepromišljenih postupaka, kalupa, pristajanja na novopečene realnosti i mnogo toga još. Savetnica za kulturnu politiku jednog osrednjeg Grada prema administrativnom uređenju srednje teritorijalne jedinice, rekla mi je, u više navrata, da se obratim lokalnom krimosu za finansiranje, obradu, pa čak i prodaju originalnih knjiga.
To se zove prihvaćena nova kriminalna realnost.
„Mislim da bi on to bez pogovora podržao, pošto ni sam ne zna koliko ima kladionica i para “ – kaže ona i uvereno podržava njegovo prisustvo sa nelegalnim novcem u lokalnoj sredini. Od te teme smo prešli na profesionalnu.
Onda se poima kako dugogodišnja službenica ne zna ili vrlo malo zna kako proces izdavanja knjiga teče u državi koja selektivno primenjuje vrlo dobre zakone: Zakon o kulturi i Zakon o autorskim pravima.
Ponovo ide priča o sufinansiranju koje podrazumeva udeo u procesu objavljivanja knjiga.
I tako u krug. Grad (teritorijalna jedinica) ne podržava kompletno finansiranje, jer mora da misli o svim prijavljenim kandidatima. Postavlja se pitanje: ko se prijavljuje i koliko je novca „otišlo“ na anonimne umetnike, kulturne amatere i priučene eksponente zarad partijskih usedelica. Svaka nova i iole poboljšana uprava liči na pređašnju!
