Odgovore na ključna pitanja, koja se tiču budućnosti ove zemlje, trenutno ne nudi niko. Kad bi postojao koncept političkog mišljenja i delovanja, koji artikuliše alternativu, generiše nadu, pretendujući da menja društvo – ne samo da bih se priklonio, već bih danonoćno agitovao za isti. Suština je u razrešenju „dileme“ hoćemo li i u budućnosti pristajati na status ekonomske kolonije i ekološke deponije ili ćemo pokušati da postanemo suverena i iole ozbiljna zemlja. To, naravno, nije lako – protiv nas je i domaći i međunarodni faktor, jer se svrha kolonizovanja sastoji upravo u očuvanju tog „statusa“, kaže za Nova.rs Nebojša Milenković.
Istoričar umetnosti, pisac i građanski aktvista iz Novog Sada smatra da od kolonija bogatiji postaju samo kolonizatori, što pokazuje slučaj Afrike:
– U kolonijama najbolje žive kolonijalni upravitelji, koji nisu ništa drugo do korumpirane marionete. Naša vlast trenutno igra tu marionetsku ulogu – s druge strane je opozicija koja čeka šansu da postane nova, neznatno drugačija lutka, na istim koncima. To bi, verujem, bilo dobro za opoziciju, ali svakako ne i za društvo. Promene u gubitničkom lancu, za koji smo i kolektivno i individualno privezani, sigurno neće doneti ili inicirati gubernatori – svejedno je li u pitanju gospodin Hil, Bocan Harčenko, kineska ambasadorka ili sumnjivi arapski „investitori“. To mogu jedino građani, koji su želju da žive u normalnijem društvu, iskazali protestima ,“Srbija protiv nasilja“ – ističe Novi Nebojša Milenković za naš sajt, dodajući da smo „status“ kolonije stekli Tadićevom i Koštuničinom prodajom NIS-a, odnosno prihvatanjem trajne energetske zavisnosti od Ruske federacije:
– Mizerna rudna renta, nekoliko puta manja no što je Gazprom plaća i u samoj Rusiji, čin je isticanja oglasa „Srbija na rasprodaju“. Tu rasprodaju Vučić je multiplikovao do čudovišnih razmera, ali „princip“ je isti. Promene zato ne mogu doneti politički paraziti, koji su na bilo koji način učestvovali u rasprodaji zemlje, svejedno jesu li oni trenutno na vlasti ili u „opoziciji“ – već ljudi čistih biografija i jasnih namera koji bi pokušali da izvrše reviziju koruptivnih ugovora sklopljenih na štetu države, kako od strane ove, tako i prethodne vlasti. Drugi korak bio bi donošenje zakona o poreklu imovine, odnosno nacionalizacija imovine stečene krivičnim delima jer bi bez toga, sve i da siđu sa vlasti, „naprednjaci“ ostali faktički vlasnici države. Treći korak je ekonomske prirode, i tiče se ukidanja eksploatatorskog modela koji „stranim investitorima“ daje subvencije a domaćim radnicima garantuje srednjevekovnu poniženost!
„Svi puše i kažu – Mamu mu al je dobro“: Kako su Novosađani napravili revoluciju, a onda naje*ali
S obzirom da ste u pretposlednjem broju „Gradca“ doneli studiju ,“Zbogom, avangardo: O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi 1968-1972″, pretežno zastupate buntovne stavove, dobre za racionalizaciju ovdašnjeg, često nerazumnog populizma, koji vlada decenijama. Šta je avangarda značila za jugoslovensku državu?
– Vujica Rešin Tucić tvrdio je da je svet u kom su tada živeli zapostavio svoje čulo ljudskosti. Avangarda sedamdesetih (ili neoavangarda, kako je teorija imenuje) želela je da to čulo ponovo probudi. Delimična kulturna, medijska pa i politička liberalizacija od sredine 1960-ih pa do početka 1970-ih, Titovoj Jugoslaviji donela je status jedne od najslobodnijih država na svetu, ali i brojne političke i ekonomske, pre svega kreditne, benefite. Afirmisana su mnoga, dotad nepriznata, ljudska i manjinska prava. Tih godina Beograd je među najdinamičnijim kulturnim prestonicama Evrope. Uspostavljen je mit o jugoslovenskom crvenom pasošu, koji je omogućavao bezvizna putovanja i na Istok i na Zapad. Nažalost, liberalizaciju u sferi kulture nisu pratile istinske privredne i političke reforme – tako početkom 1970-ih započinje proces re-staljinizacije, koji rezultira brojnim zabranama medija i umetničkih dela – ali i hapšenjima umetnika, koja se intenziviraju u periodu Titove bolesti i neposredno nakon smrti. Obračun sa inovativnim umetničkim tokovima poklapa se s usponom nacionalističke inteligencije, naposletku i sa raspadom zemlje.
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
