Novi Nebojša Milenković, istoričar umetnosti i pisac
Kolonijalni status nam je nametnut zbog siromaštva i iluzije uspeha, te smo itekako poželjno tle za eksploataciju. Kako ga ocenjujete?
To danas nije popularno reći, ali „status” kolonije stekli smo Tadićevom i Koštuničinom prodajom Nis-a, odnosno prihvatanjem trajne energetske zavisnosti od ruske federacije. Mizerna rudna renta, nekoliko puta manja no što je Gasprom plaća i u Rusiji, čin je isticanja oglasa „Srbija na rasprodaju”. Tu rasprodaju Vučić je multiplikovao do čudovišnih razmera, ali „princip” je isti. Promene zato ne mogu doneti politički paraziti, koji su na bilo koji način učestvovali u rasprodaji zemlje, svejedno jesu li oni trenutno na vlasti ili u „opoziciji” – već ljudi čistih biografija i jasnih namera koji bi pokušali da izvrše reviziju koruptivnih ugovora sklopljenih na štetu države, kako od strane ove, tako i prethodne vlasti. Drugi korak bio bi donošenje zakona o poreklu imovine, odnosno nacionalizacija imovine stečene krivičnim delima jer bi bez toga, sve i da siđu sa vlasti, „naprednjaci” ostali faktički vlasnici države. Treći korak je ekonomske prirode, i tiče se ukidanja eksploatatorskog modela koji „stranim investitorima“ daje subvencije a domaćim radnicima garantuje srednjevekovnu poniženost!
Bilo kako bilo mnogi građani države Srbije, pamte Titova i druga vremena pod raznim diktatorskim vođama i kažu kako nikad nisu bnili toliko izmanipulisani i izvređani od vlasti kao danas.
Jedna konobarica M.N. u Padre kafeu ističe kako pamti doba kada je Tito bio vođa i kako si mogao da spavaš u parku, i da ideš gde hoćeš usred noći. Tada, prema mom mišljenju, nije bilo bojazni da će ti se nešto strašno uopše desiti. Nismo ni o čemu mnogo razmišljali, samo smo živeli normalan život. Vraćali smo kredite, išli na more svake godine, putovali gde smo hteli, tako da nas politika uopše nije zanimala, još manje kakav nam je predsednik. Sada verujem da neki neprosvećeni ljudi i dalje slušaju šta ima da im kaže trenutni diktator. Bez obzira što su im penzije i plarte male i što nemaju garantovanu slobodu, oni vole predsednika.
Na novinarsko pitanje da li je uvek u igri samo jedan čovek, sagovornica odgovara jeste. Kako god to izgledalo, građani su nezadovoljni, no, ne razumeju koliko je problematika kompleksna i poražavajuća za buduće generacije (naročito za obrazovane mlade ljude).
