Piše: Biljana Dimčić
Događaji koji se ređaju u negativnom kontekstu umnogome liče na Orvelovu kreaciju Velikog brata. Živimo stvarnu televizijsku pomamu iz njegovog sveta realistične mašte. Naime, u intervjuu „Tvitujem, dakle postojim“ razgradili smo, profesor sa političkih nauka Slaviša Orlović i ja, novi fenomen koji okupira današnjicu!
Maksima „Mislim, dakle postojim“ se preobratila u neko novo ruho Orvelovog poimanja modernog života. U toku su velike duštvene promene koje plediraju da postanu akutne: od ljubavi do mržnje. Reklo bi se, vidimo sve što uzrujava: prebijanje ljudi, hapšenja, zloupotrebe časnog poziva. Policija, kao i građani, neminovno doživljavaju brutalne metamorfoze. Jedan novi model represivnog političkog sistema, još uvek nije jasan. Slike sa srpskih ulica i batinjanja unose nemirne uzvike na ivici građanskog rata. Zar je običnom čoveku potrebno, da bude u bilo kakavom sukobu sa policijom? Kako je to moguće? Među braćom?
Politički problemi u najmanju ruku izgledaju kao nerešivi, poneko se pojavi i izjavi da više ništa nije isto, da se Srbija promenila i da nema vraćanja na staro. Mi se stalno vraćamo na sentiment srpskog samoubilačkog etosa, dobri i kvalitetni ljudi odlaze, ostaju samo višegodišnji problemi, izrazito političke prirode.
Ipak, promene ne mogu da dođu upotrebom zdravog razuma. Onda se postavlja pitanje kako aktivirati upotrebu razuma umesto sile?!
Ako profesor smatra da živimo u eri društvenih medija, ostaje nam da razumemo i stvaramo razumevanje kao odbranu.
Razumevanje društvene stvarnosti, nužno zahteva sistematsko obrazovanje i agitovanje za promenu svesti kod pojedinaca, i to naročito kod starije populacije, što je veoma težak posao. Pojava novih fenomena ne doprinosi razvoju društva u celosti, segmentarno se obistinjava i živi nova realnost.
Koliko je činimo razumljivijom, toliko ona hrli da u sebe sažme što veći broj ljudi, koji uz pomoć nerazumevanja, komplikuju njene dobre strane. Tehnologija može da bude korisna, ali je dooprinela da se ljudske vrednosti, poput solidarnosti, minimalizuju.
„Razvoj i širenje društvenih medija (koje mi zovemo društvene mreže), a u tome prednjače Gugl i Fejsbuk (Meta), koji su najveći kolekcionari dobrovoljno ustupljenih podataka, koje obrađuju uz pomoć algoritama, imajuči uvid u naše želje, ukuse, prioritete, slabosti i interesovanja. Društveni mediji postali su najrasprostranjeniji sistem za nadzor na svetu. Mi živimo Orvelovu viziju Velikog brata. “ („Nadziranje demokratije“, Clio, dr Slaviša Orlović).
