Film Miroslava Lekića će se, uveren sam, prikazivati i u Beogradu i u Prištini, sa sličnim emocijama. Priča je tragična, višeslojna, začinjena i humorom, kaže za Nova.rs pisac i političar Vuk Drašković pred premijeru ostvarenja „Ruski konzul“ po njegovom istoimenom romanu na 52. Festu.
„Ćasna reč, ja i moj brat Izet, svi Aljbanci, a selo …nema drug gospodin više od deset srpske kuće u Dušanovac …sve drugo Aljbanija …jes, Boga mi.“
„Značit, vi ne živite u Srbiji?“ – pita „konzul“ Jastrebov. „Jok, Boga mi! Mi živimo na Kosova, svi za bratstvo i na maršalj Tito….mi mnogo voljimo socijaljizam i revoljucija…i njega, i Srbi mi voljimo, alji oni nas ne volje…jes, Boga mi!“, piše Vuk Drašković u romanu „Ruski konzul“, koji je objavljen daleke 1988. godine.
I posle toliko godina od izlaska romana reditelj Miroslav Lekić smestio je to Draškovićevo prozno delo u filmski okvir. Film „Ruski konzul“ donosi priču koja nas vraća u te dramatične godine, ključne trenutke kosovske krize. Upravo te godine definisaće budući suživot Srba i Albanaca na Kosovu, a premijera je zakazana za 3. mart. O romanu, ali i filmu, kojim će biti zatvoren 52. Fest u Mts dvorani, za Nova.rs priča autor Vuk Drašković.
– Iz ovog odlomka, koji ste citirali, nazire se da 1973, kada Ljubo Božović u Đakovici, u svojoj kući, otvara konzulat carske Rusije, razni pritisci na Srbe da odlaze sa Kosova nisu bili posledica verskog fanatizma Albanaca. Religija nikada nije bila naglašeno ukorenjena u tom narodu. Većina Albanaca bili su muslimani, ali su mnogi bili i pravoslavci i rimokatolici, naročito u Albaniji. Edi Rama, današnji premijer Albanije, je pravoslavac. Tokom sedamdesetih prošlog veka, kada se odvija radnja romana „Ruski konzul“, Srbe sa Kosova potiskuje združeni fanatizam i albanskih i srpskih staljinista, maoista, titoista. Taj poredak uspostavljen je još 1945. i trajao je sve do pada Berlinskog zida. Mene je, kao autora romana, naročito zaboleo jedan zločin tih fanatika. Na Savindan, 27. januara 1949, po naređenju srpskih komunista, minirana je u Đakovici crkva-zadušnica za nekoliko hiljada srpske dece. A ta deca su pomrla od gladi i studeni kada se 1915. srpska vojska sa kolonama civila povlačila preko Kosova i Albanije ka Jadranskom moru. Od cigala te crkve ozidani su javni toaleti u Đakovici!
Koliko je ideja bratstva i jedinstva te 1988/89. uticala na albansku narodnost u pokrajini Kosovo i Metohija? Kako su Albanci doživljavali SFRJ?
– Stalno je posle 1945. i na Kosovu i Metohiji propagirano bratsvo i jedinstvo. I miniranje crkve u Đakovici bilo je zbog bratstva i jedinstva. U Prištini je, u ime bratstva i jedinstva, podignuta i velelepna hala koja se zvala „Boro i Ramiz“. Nasilno i nasilničko bratimljenje završilo se kako se i moralo završiti. Boro je prognan sa Kosova. Većina Albanaca na Kosovu osećala se strancima, tuđincima, u Jugoslaviji, u državi Južnih Slovena. Oni nisu bili Sloveni, a bili su ubedljiva većina u srpskoj pokrajini. Čežnja za sjedinjavanjem sa Albancima u državi Albaniji bila je razumljiva, ali i odbojna istovremeno, zbog terorističkog režima Envera Hodže.
,,Od Višegrada do Gacka povezoh neke strance, njih dvoje, autostopere. Bili su, ako se ne varam, iz Kanade… O tom mostu je – objašnjavao sam polako – napisan i roman za koji je pisac dobio Nobelovu nagradu. Beautiful! … Usred priče, kad sam mislio da sam ih oduševio, jedno od njih upita: Is it true that Yugoslavia Soviet oriented?” Vaša duhovitost podmlađuje ,,Ruskog konzula”…
– Drago mi je što ste prepoznali autorovu ironiju u tom isečku iz romana. Glavni junak je ogorčen što stranci, kojima pokazuje onaj predivni Višegradski most, i ne primećuju tu lepotu, nego ga pitaju da li je Jugoslavija satelit Sovjetskog Saveza. I on im odgovara da je, pre nekoliko vekova, i Višegradski most gradio Staljin lično…
Autor teksta: Ljiljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
