Nema ni neprijatelja, a ni većine „prijatelja“, kojima nisam meta. Najveći moj greh je što nikoga i nikada nisam obmanjivao i što sam verovao u ljude. Proživljeno iskustvo potvrđuje da je vera u ljude, kako je govorio Seneka, najopasnija vera, i da je koplje prijatelja često otrovnije od koplja neprijatelja, kaže za Nova.rs Vuk Drašković.
S novim romanom “Monah Hokaj” Vuk Drašković maestralno zatvara krug od “Noža” do “Snajpera”:
„Ovo je Draškovićevo beskompromisno traganje za opasnim, bogohulnim istinama i kužnim lažima istorije u našem vremenu i prostoru. U auri romana su Dostojevski, Tolstoj, Kazancakis, Saramago…“, zapisala je Ljiljana Šop u kritici poslednje knjige Vuka Draškovića „Monah Hokaj“ (izdanje Lagune), a upitan za to koji su najstrašniji zločini, a kakve su kazne za društveno uređenje zvano Srbija bez granica, književnik i političar:
– Najstrašniji zločini su oni koji se, istovremeno, i poriču i proslavljaju. Nije počinjen genocid u Srebrenici! Srebrenice, tako si nam mila, dabogda se opet ponovila! Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije – slave se, i svesno i nesvesno, ubice Jugoslavije, države u kojoj se srpski barjak vijorio od Soluna do Alpa, od Jadrana do Segedina, od Dragaša do Horgoša… Na ruševinama velike zemlje, pod čijim su krovom živeli gotovo svi balkanski Srbi, propagira se ujedinjenje srpskog sveta, uz neizbežnu cenu novih pogibija. Duhovni i moralni sunovrat koji živimo najveća je kazna.
Isuviše hrabro percipiranje Ljiljane Šop, parafraziram, vaša knjiga daje rendgensku sliku najmračnijih vremena u ratovima devedesetih godina, u kojima se gubi kompas, i na neki način identitet jednog naroda, hm, ,,u mengelama institucija koje dresiraju ubice…” Kako delati-živeti za ovakvo i ovo društvo?
– U jednom logorskom danu Ivana Denisoviča svi su staljinistički logori i zločini nad milionima ljudi. Snajperista Hokaj, na engleskom Oko sokolovo, koji ubija po Sarajevu, personifikuje stotine hiljada i milione ljudi, dobrih ljudi, koje su obespametili propagandni Luciferi Zla i preobrazili ih u robote, u zombije. Začuđujuća je magija Zla. „Krenuo sam na pijacu, svratio u minhensku pivnicu i postao nacista“, reči su jednog Hitlerovog zombija. Simon Olujić, mladi profesor istorije, hteo je da ode u Ameriku, da predaje na koledžu, ali to Udba nije dozvolila, mobilisan je u snajperiste. Vladike, nove nacionalne vođe, akademici, pesnici, mediji, zalediće njegove želje, misli, osećanja. Postaće serijski ubica. Dresiran je, obesčovečen…
Sebilj česma u Sarajavu nekako podseća na vaše prethodne romane koji su ekranizovani Nož, Ruski konzul i Aleksandar od Jugoslavije. Kakav je to lajtmotiv u Hercegovini?
– Sebilj je čarobna arapska reč, neprevodiva na naš jezik. To je i voda, i blagodet, i lek, i život. U Hercegovini je kult izvorske vode, uvek ledne, koja ima mnogo imena: vrelo, studenac, kladenac, izdan… U vodi donetoj iz studenca, u romanu „Nož“ mesi se božićna česnica. Vodom sa Ivanovih Korita poškropljen je Aleksandar, kad je kršten na Cetinju, u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Izvori na planinama iznad Prizrena su u „Ruskom konzulu“… Nesrećni Hokaj, pored sarajevske Sebilj-vode neumrlosti, ubija rođenog sina…
Moramo da citiramo reči vašeg glavnog junaka: “Proklet da sam! Proklet neka je i onaj koji me je stvorio, i svi vi, i vaša Udba, i vaša razbojnička država, i vaše svetosavlje!” Ovo označavanje duboko prodire u svest mislećih ljudi. Hoće li vaša ispovest uzdići sadašnju slavu književnika, te na taj način zaokružiti jedno lično stradanje zbog bezumne politike kojoj smo svi svedoci?
– Uzaludnost i stradanje potka su svih mojih romana, a od devedesete pa do danas i njihovog pisca. Gotovo sve što sam hteo i za šta sam se borio preokrenuto je baš u ono protiv čega sam bio. Grobovi su mi u porodici i u stranci. Strašna je to „slava“.
Autor teksta: Biljana Dimčić
Pročitaj ceo članak na Nova.rs
